Moj tata je imao, kako vole da kažu, lepu smrt. I on sam je znao da kaže da bi voleo da na taj način ode. Samo je pao jednog jutra posle dogorele cigarete, posle nekih svojih svođenja računa, i isključio se. Nas nekoliko je ostalo da preispituje neke njegove poteze, da objašnjava njega kroz nas, da traži smisao u svemu nedorečenom, iako sada sve to, posle ovih 5,5 godina, nema nikakvog smisla.

Dovoljno je to vremena da pitanja nestanu, da se neke (ne)izrečene stvari oproste… Ostane onaj zaključani deo tuge čija vrata, ma koliko suludo to zvučalo, uvek otvori pesma Ne mine niti dan. Ili, kako ju je Predin nazvao u izvođenju s Matijom Dedićem, Vilenjak, a koju je posvetio svom ocu.

Uvek pomislim na sve one momente oko kojih bih volela da sam mogla da mu javim… kao onda kada sam ga nekoliko puta zvala iz Portlanda, a on se pravio da je sve to, na nekom širem životnom planu, potpuno nebitno, ali mu je ipak značilo.

Imam neku svoju listu ‘sitnica’ koje se uvek raspu iz džaka sećanja…

Volela bih da je znao da sam diplomirala. To je uvek bila stavka koju mi je, kao usput, prebacivao, ja klimala glavom i govorila ‘Znam, znam…’, iako je sve što sam želela bilo da prestane da mi govori sve ono što sam i sama shvatala. Onog dana kada sam konačno dobila precrtanu prvu stranicu svog indeksa, mama mi je rekla da zna da bi voleo da je tu negde s nama tog momenta. Zorica, žena s kojom je moj tata živeo posle neuspelog braka mojih roditelja, mi je u razmaku od nekoliko sekundi poslala poruku da zna da bi bio ponosan da je tu negde s nama.

Volela bih da ga nazovem iz Kine i pitam ga šta bi voleo da mu donesem kada budem dolazila u Novi Sad tokom raspusta, a da mi on zatraži neku suludu stvar, kao, recimo, par tregera koje je poželeo iz Portlanda.

Volela bih da čujem njegovo ‘Ništa?’ koje bi se odnosilo na Dundu i nedostatak vesti o njemu. To je bio njegov način davanja do znanja da razume dubinu moje tuge do najsitnijih detalja, ali mu neki njegov unutrašnji sklop koji me je toliko puta izluđivao, nije dozvoljavao da ode dalje od komentara koji je ličio na neko ‘Jbga’.

Volela bih da je ova noć jedna od onih kada bih ga nazvala na putu ka kući da me pokupi negde usput, pa bismo sedeli u njegovim kolima, prepričavali neke preživljene gluposti od tog dana, i ja bih odlazila kući s nekim posebnim osećajem. Nešto kao ‘tata ima sina i ponosan je na njega’, a taj nesretni sin sam u tom momentu ja.

Volela bih da vratim jedno avgustovsko veče i budem dovoljno strpljiva da ga sačekam u tom ‘kupljenju’ mene, pa da odsedimo još neko vreme u kolima dok do nas dopire glas dispečerke jednog novosadskog taksi udruženja…
I tada bih mu rekla da ga volim.
Da će biti puno noći kada ću poželeti da verujem u više sile kojima bih dala neke svoje dane buduće…
Da sve više prepoznajem njega u sebi.
Da će me Dženis Džoplin uvek podsećati na njega.
Da će mi nedostajati…
Uvek.
Zauvek.

Da znam da je ove minđuše izabrala Zorica, ali su meni ipak ostale kao nešto poslednje što sam dobila od njega.

Zoran Predin feat Matija Dedić – Vilenjak