Čekajući da po kineskom satu otkuca ponoć i donese moj 41. rođendan uz vino, Urbana, Bareta i nekoliko poruka, vrtela sam po glavi šta je to što bih dodala u naslov ovog pisanija.

Čekam da ponovo mogu slobodno da putujem gde god poželim. Iako sam ovo leto provela kupujući đinđuve po prelepim delovima Kine o čijem postojanju nisam do skoro ništa znala, i dalje maštam o onom osećaju kada je pogled na školski kalendar potreban i dovoljan uslov da rezervišem kartu do neke destinacije koja mi zvuči primamljivo.

Čekam da znam da je viđanje s nekim ljudima na dohvat ruke. Na nekoliko nakuckanih redova, nekoliko ključnih reči koje znače samo meni i osobi s kojom ih delim.

Čekam da ‘normalno’ postane ono što sam uzimala za normalno bez previše razmišljanja.

Čekam da me Ljuba odbaci do Limanske pijace gde ću preći u taksi kroz čiji prozor ću posmatrati usnuli Novi Sad nakon što smo nas dvoje ukratko pretresli veče/živote; da me Joca apdejtuje o svojoj ‘avon dami’, pravi mi svoje veganske đakonije i kojoj pričam sve i svašta jer znam da me voli onako kako voliš ljude koji su ti bitni, baš onako kako ja nju volim; čekam da tražim mesto u Bezecu ili Gusanu jer se nalazim s nekim ko zna ime prolaza u kome su ta dva kafića; da vozim iznajmljena kola po Novom Sadu koja uvek donesu sećanje na jedno leto i Posoljeni zrak i razlivenu tintu kojima sam pokušavala da obrišem jedno avgustovsko jutro… čekam da opet gledam amsterdamsko nebo i ljuljaške, da šaljem svoju adresu u sitne sate i da se čudim kako neko ne pije kafu; da saznam da je neki koncert u vreme mog raspusta i da kupim kartu za isti jer je koncert i jer to volim i jer i dalje mislim da su to momenti koje niko i ništa ne može zameniti.
Čekam da s Dinkom mudrujem o kojekakvim glupostima i da znam da vredi biti ono što jesmo jer su tu svi beskonačnoljupci i x-ljupci našli svoje utočiste kao što nigde drugde nisu; da me Urban ponese na nevidljivim krilima svojih pesama za koje i dalje mislim da treba imati poseban gen kako bi se razumele i kako bi doprele do najskrivenijih delova bivstvovanja.
Čekam da podelim s mamom flašu vina i pričam joj o stvarima o kojima nikada nisam mislila da će pronaći put od mene do nje; da me Lazino carstvo na Južnom Telepu dočeka s vodom, mirisnim kutijicama, muzikom koju sam oduvek smatrala svojom i Nedimom i Duletom, dvojcem s kojim sam obišla neka lepa mesta ove planete.
Čekam da se nađem se Emom u Pešti u apartmanu s najboljim pogledom u kome smo elaborirale sve što nam se dešavalo u našem prijateljstvu koje je počelo kao instant, a preraslo u nešto potpuno drugačije; da pomislim kako sam ono što jesam delom i zbog Neše koji će uvek deliti deo moje istorije koju niko drugi neće i uvek popraviti đinđuve koje putem razbijem.
Čekam da se borim za Matejinu pažnju koju tako lako dobijem od Luke i u kome baš zato i prepoznam deo sebe jer genetika jeste fenomalna! Čekam da mi Ana konačno otvori neki deo sebe za koji znam da postoji, a za koji isto tako znam da ne treba da čačkam kako bih ga pronašla.
Čekam da mi Mađa da kutijicu s minđušama koje je skupljao na raznoraznim putovanjima za mene i da ja njemu dam kutijicu s nekim kineskim đakonijama koje voli (iako ja istu često zaboravim pa se posle osećam bezveze).
Čekam da mi neki ljudi prestanu nedostajati iako znam da se to nikada neće desiti… baka koju niko nikada neće zameniti u nepogrešivom biranju moje strane, osećaju ljubavi i kuće; Debelog koji je bio sve što je bio i zbog koga Oprosti mi, pape i Ćaletova pesma uvek donesu prazninu; deda koji je tako nesebično voleo i mislio na druge i zbog koga sam nekoliko puta osećala da nisam dovoljno dobro nastavila da budem dobra.
I Dunda. Uvek. I zauvek. Najbolji pas na svetu i moj neko. Dunda koji je bio Ljud. Najbolji Čovek u telu Psa.

Čekam da prebolim, prerastem, proživim, doživim neke stvari.


Čekam da nove minđuše popune neke nove prazne stranice.