Sanjala sam pre neku noć da skriva od mene da puši, da ja ne pravim dramu oko toga, nego samo pomislim kako mi je pretužno što se skriva iza nečega što nije – jer je u mom snu bio postiđen i ranjiv, a ja sam nabacila osmeh (što je replika stvarnosti) i samo pokušavala da mu dokažem da ništa na svetu nije bitno ako se volimo. Probudila sam se i dalje osećajući ruku na svom ramenu. Terala sam sebe da ponovo zaspim kako bih ponovo osetila težinu njegovih prstiju na mom ramenu.

Ceo dan sam pokušavala da izbrišem težinu tog sna; osećaj da se osećao nedoraslim, nedovoljnim i šta god nadovazeno na tu rečcu ne, iako sam ga ja sve vreme volela više nego ikada ikoga do tada.

Nekoliko dana kasnije naišla sam na našu fotku iz Pešte. Produženi vikend u Pešti, cuvee od koga smo zaspali na neudobnoj sofi, ali nas nije bilo briga; pesme koje je čitao; i ja koja sam fotkala te idiotske situacije želeći da zamrznem momente kada sam se osećala voljenom i dovoljnom. Jednu od tih sam nazvala Happines. Zommed in. To smo meni bili mi te zime – uvećana sreća, Indija od Masima, njegov duks u kome sam se osećala kao da je svet u potpunom miru sa svim što bi moglo krenuti naopako, njegovo Hoću da budem pored tebe, moje ćutanje i nespretno grljenje i maženje kao odgovor na to.

I svi moji pokušaji da prećutim najbitnije sebi samoj.

Da apsolutno nije bitno šta ja mislim o svemu.
Već ono što neko pruža.
Na čemu je neko spreman da radi.

Da nije bitno koliko želim da znam kako je.
Jer nikada nije ni želeo to da deli sa mnom.
(Iako ja, naivno, i danas mislim da ni sa kim to ne deli.)

I ono najbitnije – da nije moja odgovornost da se bavim time.

Da nije na meni da pokušavam da pokrenem nekoga da bije svoje bitke.
Da nije na meni da pokušavam da nacrtam nekoga ko nije iskren ko je i šta oseća.
Da nije na meni da guram nešto ubeđujući sebe da tako treba.

Nije na meni da vodim tuđe bitke ma kakav ishod one imale.

Biti tu za nekoga je nešto drugo.
I ja sam i dalje tu.