Iz arhive – napisano 2015. godine

To je bilo vreme kada nismo imali internet, presnimavali smo kasete, neki su kupovali cede-ove, otkrivali smo ‘The Wall’ i pokušavali da shvatimo šta sve to prikazano ustvari znači, koristili reč ‘ideali’ možda i prečesto, jer smo želeli sebi da damo na važnosti…. jer smo tek zagazili u punoletstvo. I prvi put smo se zaljubili. Onako iskreno. I ljudski… bez uvijanja i lažnih nada, bez reči koje ne znače ništa.

Petar je predstavljao onaj deo mene koji sam otkrivala. I koji sam gradila. Bio je nežan, duhovit, inteligentan, zanimljiv. Znao je da mi sitnicama ulepša dan. Povrh svega, imao je žestoko izraženu empatiju… ta njegova crta okarakterisala je sva moja dalja traženja.

Delovi mog života su izrezbareni Petrom i nama dvoma…

Klupica u nekom selu nadomak Novog Sada gde smo proslavljali nečiji osamnaesti rođendan. On, koji je čitavo veče nekako svečano ćutljiv, i ja, ponosna što sam njegova. Odveo me daleko od svih, seli smo na klupicu, rojevi noćnih insekata su vijali svetlost ulične rasvete. Izvukao je smotuljak iz džepa i stavio mi ga u krilo. Ne sećam se šta je rekao… znam da sam se topila na toj klupici… izeš ga, mislim da je bila u Čurugu. U maramu, koju i danas prepoznajem na fotografijama s početka svoje treće decenije, umotao je minđuše koje su mi odmah dale osećaj da su napravljene baš zato da bih ih ja nosila. I da bi mi ih on dao na toj klupici jednog proleća.

Autobus kojim se ranije vratio iz Mađarske u koju je otišao na dve nedelje… ali je izdržao samo jednu, došao kod roditelja i rekao da mora nazad za Novi Sad. Oni koji su mu rekli da nije lepo što me ostavio samu dok mi kasni. Seo je na bus, čekala sam na stanici. Momenat kada sam ga ugledala kroz prozor ogromnog četvorotočkaša koji je imao sliku nekog kormorana iznad onog prostora gde se ostavljau koferi i putne torbe… ušla sam u bus koji je putnike razvozio po uspavanom Novom Sadu; sela pored njega… samo smo se čvrsto držali za ruke i zaista je tada sve prestalo da postoji. Imala sam utisak da je čitav kosmos zastao tih nekoliko minuta.

Jesenje predvečerje. Kiša…. Nazvao me i rekao da siđem ispred zgrade, jer će mi doneti neke vegetarijanske špecije. Stajala sam ispred ulaza i posmatrala automobile, dok nisam prepoznala onaj koji mi je toliko puta trubio pod prozorom prepoznatljivom melodijom na koju bih sjurila dole… Petar je trčao s ogromnom kutijom u rukama i kesom koja je landarala po kiši. Tek kada je prišao, shvatila sam da u rukama nosi muzičku liniju… onu koju sam šmekala u nekoliko prodavnica danima pre toga i smišljala kako da je kupim pre nego što skupim dovoljno novca. Poljubio je moju zabezeknutu facu i rekao ‘Pričao sam s ćaletom, otplatićeš kad budeš mogla. Haj’mo gore da je namestimo.’ I to je bilo to. Tako je rešavao stvari. Doveo bi me pred svršen čin, ali na dovoljno fin način da se ne osetim loše zbog toga. U kesi su, pored tofua, bili i cede-ovi koje sam mu uvek tražila da pusti kad bih došla kod njega.

Jutro kada sam ga dočekala posle njegovog truckanja iz Herceg Novog. Bilo je leto i sedeli smo na klupi u dvorištu moje zgrade. Želeo je da mu se vratim, a ja sam mislila kako me sigurno niko neće voleti kao on tada. I ljubila sam ga po celom licu, jer sam znala da ni ja nikada neću tako nekoga osećati svojim kao njega tada.

Gužva na Exit-u. U moru ljudi sam ga primetila, jer sam uvek imala šesto čulo za njega. Moje telo je reagovalo na njega – bilo mi je hladno, vruće, nisam imala vazduha, noge su mi klecale… Prišla sam mu i razmenili smo nekoliko glupavih, kurtoaznih rečenica. Naterala sam noge da odvuku ostali deo mene od njega, jer već neko vreme nismo bili zajedno… A onda poruka…. stih Pearl jam-a… dobro poznati način raspoznavanja… jutro smo dočekali na lejzi begovima na nekom od stejdževa. Nismo puno pričali… prethodnih šest godina smo svašta jednom drugom i rekli… samo smo se osećali; uranjali jedno drugom u one skrivene delove koje nikom drugom nismo ni pokazivali. Nismo spavali tu noć. Ni prepodne. Napravio mi je omiljene sendviče dok sam ležala u njegovom krevetu i posmatrala dobro poznate zidove.

Stojim pod njegovim prozorom. S ružom iz cvećare koja je tada bila na Futoškoj pijaci. Dozivam ga na način koji je raspoznavao u gomili šumova. Zvuk prozora koji otvara, njegov osmeh, otvaranje ulaznih vrata… trčao je dole, ja sam preskakala po dva stepenika kako bih što pre stigla do njega. Na tom odmorištu između prizemlja i prvog sprata smo se nebrojeno puta grlili. Naučio me je da je zagrljaj jedan od najlepših načina deljenja ljubavi.

Naučio me je šta znači biti uz nekog. Zaboraviti sebe i disati za nekog drugog. Tada za mene najgori period, razvod roditelja, izneo je sam. Ja sam lelujala u nekom međuprostoru nervozna, sluđena i pretužna. Gurao je sa mnom minut po minut. Sekund po sekund. Odgledao je sa mnom sve filmove koje sam sigurna da ni u ludilu ne bi sam odgledao, slušao Balaševića na repeat, organizovao večeri uz igricu koju sam volela da igram, picu i tonik, koji je znao da volim. Vodio me na vikendicu gde je organizovao romantične večeri kao iz nekih filmova. Parčiće mene je skupljao i lepio, ponovo me sastavljao, grlio me, držao dok sam plakala, bio tu i disao za mene. Ne znam kako mu je tada to pošlo za rukom. Imali smo devetnaest godina, i sami smo lutali tražeći svoju ličnu stazu. Vremenom sam shvatila da godine ne igraju veliku ulogu u saosećanju i mogućnosti da budeš uz nekoga…. kao što je Jelena rekla ‘Ljude delim na one koji znaju i razumeju Fikretu, i na one koji ne’.

Petrov osećaj za mene i potreba da me zaštiti, me i danas razneže. Ako bih se iskrala iz njegovog stana i krenula kući, misleći da je zaspao, pustio bi me da verujem da zaista jeste. Znao je da bih još ostala ako bih shvatila da je ipak budan. Stigao bi me kolima kod zgrade Dnevnika, trubnuo i, kada bih sela u kola, rekao ‘Pa nećeš valjda sama do kuće?!’ i nasmejao se, razbarušujući mi kosu pre nego što bi promenio brzinu.

Smišljali smo male rituale koji su bili naši… tražili smo Velikog medveda, pokazivali jedno drugom mali prst, jer je to bilo nešto samo naše, prisećali se Pere kuvara do koga smo nekako zalutali u nekoj od naših šetnji, igrali svaki put uz ‘Shiny happy people’…

Prošle su godine i onda je došao novembar… Vetar je nosio lišće, ja sam nosila maramu i omiljene minđuše. Slušala sam muziku i čekala da automobili prođu kako bih pretrčala ulicu na mestu gde to baš i nije dozvoljeno. Glavu sam bila zagnjurila u kaput izvlačeći neke stare mirise iz njega. Zato sam kasno i primetila poznati automobil… i Petra s onim svojim osmehom kako se proteže s vozačkog sedišta da bi mi otvorio vrata. Nasmešila sam se i ja. I sela na mesto s kog sam ga nekada posmatrala. Zagrlili smo se nespretno preko menjača i glumili oduševljenje što smo se sreli. Istina je da smo se oboje plašili tog susreta, jer je svaka sekunda koju smo provodili zajedno imala snagu uragana da nas izbaci iz koloseka i onog drugog života koji smo vodili.

-Žuriš? – pitao je.

-Ne – slagala sam. Žurila sam nazad ka sebi koju sam gradila poslednjih nekoliko godina, ka svojim knjigama, malim ritualima u kojima je on postojao samo kao blaga i nežna nostalgija.

-Hajd’ vodim te na kafu onda – rekao je ubacujući u prvu.

-Hajd’ – rekla sam osećajući kako se cepam od svoje dvojnice koja je živela tih nekoliko godina život koji mi je sada ličio na farsu i niz zanemarljivih gluposti.

Postavljali smo glupava pitanja, nismo slušali odgovore. Samo smo klimali glavama. Ne zato što nismo hteli… nismo čuli reči koje su izlazile iz naših glava. Zaglušio ih je topot davnih bubnjeva. U nekom magnovenju u kome sam pokušavala da udahnem dovoljno vazduha, da sredim misli, da shvatim šta radim, da ubedim sebe da ipak ne sanjam, stigli smo do kafeterije koja se bila otvorila pre nekoliko dana. Znao je da bi kliše bio da smo otišli u kafić u kome smo uvek pili kafu. A niko od nas nije voleo klišee.

Sedeli smo i dalje pričajući o onim drugim životima koje smo vodili iako je neinteresovanje za bivstvovanje van tog momenta bilo obostrano. Primećivala sam sve one sitne pokrete koji postaju svakodnevno potrebni kada s nekim provedete puno vremena – način na koji je palio cigaretu, na koji je mešao kafu plastičnom kašičicom, nezgrapni način na koji je sedeo u stolicama kafića, nezainteresovanost za sve oko sebe. Gledala sam ga želeći da se zaglavim u toj zadimljenoj kafeteriji, da ga volim kao nekada, da se osećam njegovom kao nekada, da shvatim da je onaj drugi život koji me je čekao ustvari imaginacija – da smo on i ja tada i tamo jedino što postoji. I dalje sam ipak samo klimala glavom, postavljala potpitanja, smešila se po potrebi, odgovarala polovično na njegova pitanja i pravila se da je potpuno u redu što sedimo okruženi mirisom kafe i dima ponašajući se kao bivše kolege koje su se slučajno srele, pa sele da razmene po koju o svojim novim radnim mestima.

Želela sam da prođe.

Želela sam da traje.

Među haotičnim mislima u svojoj glavi prepoznala sam onu koja bi me opčinjavala svaki put kada bih ga srela posle dugo vremena – da ga uhvatim za ruku, da ga povučem i zagrlim, da srušim vreme, da reanimiram još jednom nas. Oni najlepši momenti koje smo delili iskakali bi mi pred oči i činilo mi se da se smešim blesavo i zaljubljeno kao onda kada je u pola noći ustao iz kreveta i otišao da mi kupi čokoladu samo zato što mi se ista jela, a on me je voleo.

Van mog ličnog haosa, pričali smo o ljudima koje smo zajedno poznavali, a koji su posle našeg razlaza ponovo postali moji i njegovi nakon dugogodišnje simbioze u kojoj su bili naši. U tom mirnom svetu predvečernjih kafa i laganih razgovora, mi smo ustali od stola, izašli na svež vazduh, ja sam komentarisala hladnoću, on je zakopčavao jaknu, tražio ključ od automobila po džepovima. U nekom sićušnom delu mene, pružala sam ruke ka njemu, okretala ga, ljubili smo se, grad se vrteo kao svetleća suknje one ogromne balerine.

Seli smo u kola, pustio je muziku, krenuli smo. Ponovo smo pričali o bezbolnim temama.

Ispred mog ulaza, onaj sićušni deo mene je vikao ‘Hej, ovo je tvoj život! Ne idi!’ Još jednom smo se nespretno zagrlili, ponovo preko menjača i ručne kočnice.

Lagali smo da ćemo se čuti.