Znaš ono kada si me pitao da li nas fotografišem?
Lagala sam. Rekla ne. A jesam.
Jer smo slušali Of Monsters and Men. I svet je postao za nijansu bolji. Lepši. Lakši.
Tada sam mislila da je voleti isto što i pomeriti planine/verovati u nemoguće.
Sada znam da je sve to.
Uz razgovor, poštovanje, spremnost da pokažemo ranjivost, pronađemo rešenje.

Znaš onaj deo malo dole levo od vrata?
Nekada preskoči. Poželi da se vrati na neka fabrička podešavanja – uzdah, izdah, uzdah, izdah.
Traži znake života negde drugde.

Znaš ono kada sam govorila ‘pacovčić’ jer bi dotični glodar pretrčao preko terase iznajmljene sobe koja jeste bila jedini kosmos u mojoj glavi tada? Govorio si mi da sam hrabra jer ih se nisam bojala. Ono što nisi znao je da nisam samo zbog onog kosmosa u mojoj glavi.

Znaš ono kada si me pitao šta mi se sluša, a ja tražila Kunderu od Urbana? Pa smo kao vodili ljubav dok je iz druge sobe treštalo ‘jedan atom šaljem’…
Nekoliko meseci kasnije sam te zvala s Urbanovog koncerta dok je slao taj jedan atom. Ne verujem da si ikada skontao ko je i zbog čega zvao.

Znaš ono kada smo gledali Šteficu Cvek? E, to je i danas mera ljubavi – mali ekran, zima napolju, neko gruzijsko vino koje smo pili, ti u mom prostoru, ja negde iznad svih svojih vertikala.
Toliko sam sretna bila.

Znaš ono kada sam ležala na tvom kauču a ti se smejao i hranio me nekim kokicama za koje ne znam ni kako su se stvorile tamo? Tada sam mislila da smo pronašli onaj mir za koji sam verovala da smo ga toliko puta konačno uhvatili, a onda bih ubrzo shvatila da sam se opet nasukala.

Znaš ono kad si mi pisao da ćeš reći da jedva čekaš? Ili ono kad si mi slao fotografiju koncerta na kome bih volela da sam?

Znaš ono kada si mi uzimao ruku i ljubio je iz nekog samo tebi znanog razloga?

Znaš ono kada smo oboje bili uželjeni?

Znaš ono kada sam prestala da verujem?

E da… to je zajebano za sećati se.