Poslao mi D. poruku da je ‘Balašević izgleda umro’. Još nije bilo zvanično objavljeno, ali je D. dobio informaciju od drugara, lekara u Kliničkom centru Vojvodine.

Posle su vest potvrdili razni mediji, portali, i, naravno, fejsbuk postovi. A ja sam se baš skenjala. Onako skroz. Na paramparčad. Onako da ne mogu dovoljno da udahnem jer je svet nekako mali i sve ono gurano u neke staklene bočice hoće napolje prelivajući tugu za koju sam mislila da je ‘pod kontrolom’.

Prva Balaševićeva pesma koja me je onako istinski pomerila svaki put kada bih je čula bila je Samo da rata ne bude. Imala sam 11 godina, Jugoslavija se tresla usled tektonskih, ludačkih poremećaja koji su me plašili, i dečiji hor koji je ponavljao jezivi refren bio je artikulacija onoga što se u mojoj glavi odvijalo.

Onda je na red došao D-moll kao soundtrack za neke prve pokušaje ljubavi. Zatim je Balašević ubrzo postao sinonim nekih emocija koje nisam znala da opišem. Nešto kao Mika Antić koji uz sve još i peva. Fragmenti sećanja… moje čizme (reč koja je nama alternativnima, kako smo voleli da se deklarišemo, označavala vrstu obuće sličnu martinama za koje tada nismo imali para) koje je K. dodirnuo uz stih ‘ja nosim čizme skitarke, mene je teško voleti‘; kaseta albuma Jedan od onih života i posveta ‘Maji, da ne mora više da zove Pan radio‘ jer sam od tada Provincijalnku mogla da preslušavam kad god i koliko god puta hoću; Nikola koji mi je u nekim našim prvim šetnjama prepričavao kako je neuspešno pevao Protinu kći gostima koji su došli u posetu njegovim roditeljima; Pesma o jednom petlu za koju sam govorila da je oda mladosti dok me je taj isti Nikola gledao začuđeno jer nisam ukapirala poentu; Čovek s mesecom u očima – pesma uz koju sam plakala kada sam je prvi put čula, pa naučila da je preskačem jer je bila previše… jer je donosila sve one emocije koje sam pakovala u pomenute bočice; Remorker koji je bio nešto kao ‘naša pesma’ u vreme jedne intezivne veze; Lunjo, onaj koji je bio bitan više nego što je ikada bio svestan; Velikim kanalom s moje stare nokie sa sve reklamama radio Dunava koji mi je te noći u novosadskoj Frajli doneo neke nove prijatelje koje sada volim najviše; Stari, laloški vals – nešto kao himna onoga što sam želela da sačuvam kao uporište nestale Jugoslavije…

Sve te uspomene protkane nekim sporadičnim susretima, jer to je ono što dobiješ kada odrasteš u gradu u kome i Balašević. Jer onda znaš sva mesta iz njegovih pesama, brojiš korake Dositejevom, znaš nekoga sa Štranda, šetaš kroz Laze Telečkog s rođacima iz Osijeka, i sasvim slučajno naletiš na Balaševića koji se pridružio nekom bendu ispred Marte.

Jednom sam žureći na autobus kako ne bih zakasnila u školu pretrčavala ulicu van pešačkog prelaza. Stala sam na ostrvo čekajući da prođe automobil koji mi je išao u susret. Zastao je i taj crveni auto. Iz njega mi je nasmešeni Balašević pokazivao rukom da pređem ulicu.

Noć pred onaj Peti oktobar sam slušala Radio 021 kako bih saznala novosti u vezi s događanjima narednog dana. Mislila sam da ću u ponoć isključiti radio i pokušati da uhvatim nekoliko sati sna pred taj veliki dan. Voditelj je naveo Balaševića kao gostujućeg domaćina na radio talasima. Ostala sam budna skoro celu noć. Pričala s Balaševićem. Rekla mu da je bio poseban osećaj šetati Sarajevom tog leta 2000-te i čuti njegov album Devedesete na svakom koraku. On se nasmejao i zahvalio. I pustio pesmu koju sam tražila. Više se ne sećam koju.

Osam godina kasnije me je drugar pitao da li bih bila učestovala kao statiskinja u Balaševićevom filmu. Tada je i nastala moja jedina fotografija s čovekom koji je nekako uvek bio tu, deo mene, deo mog odrastanja. I tada mi je Majstor Šen, uvek nasmejani violinista rekao, ‘Lepa si. Kao moja violina.’

Balaševića dugo nisam slušala. Nekako sam skrenula s te staze. Ali me je večeras sve stiglo. I to što sam daleko, i što sam daleko jer je davno vrag zaseo na prag; i to što zemlja u kojoj bih volela da živim više ne postoji, i što sve one s kojima se osećam kao jedna od onih na koje je trebalo računati nisam dugo zagrlila, nismo dugo pevali u sitne sate sve one pesme uz koje smo odrastali; i to što je svet postao neko čudno i okrutno mesto.

I što je sve manje nas.