Umesto uvodne reči…

uvodna

Uši sam probušila u prvom razredu gimnazije. Želela sam da nosim alkice, jer je to devedesetih godina u Novom Sadu značilo da ne izlazim na mesta gde se sluša turbo-folk, da slušam sve one demo bendove na čija imena se danas samo nostalgično osmehnem; da sam, kako sam verovala, drugačija i posebna.

A onda sam probušila još jednu rupicu na levom uvetu. I stavila minđušicu u obliku ziherice. Nosila duks s kapuljačom, jedan od onih šljampavih  s obaveznim džepovima u kojima sam stiskala šake u nekim tada bitnim momentima; duboke crvene starke sa zelenim pertlama, slušala Psihomodo pop i išla po kojekakvim svirkama.

Sećam se prvog para minđuša koje sam kupila. Bio je Osmi mart. Sunčan i zimski topao. Prošetala sam do škole i na ulici videla bakicu koja je prodavala nakit. Tako je započela moja opsesija – zelenim parom minđušica za koje sam mislila da će biti ono nešto uz crvenu rolku koju sam nosila tog dana. I kratku kosu.

I eto, dvadeset godina kasnije, ko-zna-koliko kupljenih minđuša, ko-zna-koliko dobijenih, nekoliko izgubljenih, nekih veoma dragih, evo i nešto kao muzeja svih tih visećih ukrasa.

Ideja je potekla od jednog M. nakon što ih je video izložene u mom stanu. Reče da zaslužuju da njihove priče budu zapisane. Predložio je knjigu. Onda je jedan drugi M. predložio sajt, i kombinacijom rečenog nastao je – Muzej Majinih đinđuva 🙂

Dobrodošli!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s