III7

IMG_9893

Jedna sam od onih koja na liniju zanimanje napiše profesorica. Predajem onaj “omiljeni” predmet u kome se stalno traže neke nepoznate, sređuju kojekakvi izrazi, a skoro svi se pitaju kada će im to u životu zaista trebati.

Da, matematiku.

Nisam sigurna da li sam još kao mala maštala da jednog dana predajem, ali se sećam da sam ocenjivala pronađene mamine spomenare, svoje i tuđe crteže; kao i da sam imala neke svoje dnevnike u koje sam upisivala ocene.

Krajem 1999. godine nas nekoliko planiralo je odlazak u Kotor na doček Nove 2000. godine. Svi smo smišljali kako bismo mogli taj plan i sprovesti u delo, jer smo studirali što je značilo da baš i nismo imali para. Palo mi je na pamet da bih mogla držati privatne časove. Nisam imala pojma ni kome, niti kako, ali mi je zvučalo potpuno logično. I bilo je… Otišli smo u Kotor, zakoračili u 21. vek, a ja sam nastavila da držim privatne časove.

Posle male večnosti koju sam provela studirajući i radeći, posle nekoliko stotina/hiljada sati u kojima sam objašnjavala sve ono što mi je samo po sebi bilo savršeno logično, dobila sam posao. Redovna plata vezana za euro, bonusi i… kancelarija. Papiri, još papira i papirologija. Pa opet red papira. Osećala sam se skučeno i prilično depresivno. Sticajem nekih slučajnosti, koje to možda i nisu, ukazala mi se prilika da počnem da radim u školi. Neki su mislili da nisam baš pri zdravoj pameti jer napuštam dobro plaćen posao da bih se “zarobila” s klincima, malom platom i svim onim čega u tom momentu baš i nisam bila svesna.

No, moj prvi radni školski dan… Sećam se da sam nekako opušteno, a ipak uzbuđeno, išla ka učionici u kojoj je bio smešten tadašnji I7. Sećam se dečice koja me je gledala bez jasne predstave šta da očekuje od mene. Nisam ni ja sama znala šta da očekujem od nijh, niti šta će oni sve probuditi u meni.

Taj razred je sve ono o čemu, svako ko predaje i voli svoj posao, mašta. Duhoviti mali ljudi s kojima sam često sarađivala bolje nego s nekim odraslima. Znali su da ispoštuju dogovore, da me nasmeju, da budu ono nešto što popravi loš dan. Kad god je neko trebalo da dođe na čas i oceni moj rad nameštala sam da dođe kod njih. Zato što su uvek bili spremni na saradnju. Sedeli bi kao bubice, pratili, slušali, postavljali pitanja… Posle bi me pitali kako je prošlo i koju sam ocenu dobila. Svaki čas sa njima bio je nešto posebno. Bukvalno svaki.

Takav je bio III7 (u međuvremenu su porasli!)…

Jednom sam bila “ljuta” na njih. I sećam se da mi je trebalo vraške snage da ipak zaključim ocene koje su imali na osnovu onih unešenih u dnevnik, a koje su bile posledica nekog odgovaranja koje je bilo kazna za neredovno učenje.

Kada sam saznala da ću ići za Kinu u glavi sam preslišavala samu sebe. Trebalo je da odgovaram pred njima. Kako, zašto, kada i zbog čega idem. Dala sam im lak kontrolni želeći da im svima upišem što bolje ocene, i zamolila ih da ostanu da im nešto kažem… Da ja uradim svoj najteži kontrolni. Sećam se treme. Oznojanih dlanova…

Upisala sam ocene, zatvorila dnevnik i rekla da odlazim. Muk. A onda je jedan učenik (isti onaj koji je onda “kada sam bila ljuta” rekao da pitam njega jer (je jedini podržao moju ideju, pa mi poslao mejl u kome mi je objasnio da) ne želi da ostali stradaju zbog njegovog mišljenja)) počeo da tapše.
A onda su i svi ostali počeli da tapšu.
Mislim da još uvek delići mog DNK-a leže negde po tom parketu…

Ta deca su bila i jesu nešto posebno.

Tog dana tražili su zajedničku fotografiju. Pre nego što sam uplakana izašla iz te učionice, to je najmanje što sam mogla da uradim.

Isto veče sam zatekla mejl u svom inboksu (istom onom za koji mi je mnogo profesora u zbornici reklo da i nije najbolji način da komuniciram sa đacima….a-ha!) u kome isti taj III7 želi da dođem kod njih za vreme odmora narednog dana.

Otišla sam.

I razbila se na milion komadića…

… jer su me dočekali u učionici.
Svi su ustali kad sam ušla i već sam pretpostavljala da me čeka neko lepo iznenađenje.
No, premašili su sva moja očekivanja…

Na stolu je stajala ukrasna kesa. U njoj uramljena fotografija od prethodnog dana i čestitka.

I minđuše… jer su znali da ih volim. I da ih često menjam.

To je III7.

Onaj “komadić koji nedostaje”.

Ono najbolje što “plata vezana za euro” ne može da donese.

………….

Skoro godinu dana nakon “minđuša” incidenta, došla sam u Novi Sad. I skoro ceo III7 je došao da se vidimo u bašti jednog novosadskog lokala.
Jedan od gazda me je pitao:
– Čekaj, ti si njima predavala matematiku?
– Da – rekoh ja.
– I oni dolaze da te vide?!
– Da.
– Nemam komentar – reče on.
– Ni ja – rekoh ja.

………….

Eto.

To je III7.

I to je priča o minđušama koje sam tada dobila uz ovu za-sretan-put čestitku:
IMG_9959

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s