Evo mene među moje…

dunda

Minđuše uglavnom kupujem ‘na prvu’. U gomili izloženih primetim jedne, (pod)svesno ih stavim u svoju kolekciju, nastavim da gledam, vidim još neki par koji je nekako moj, nastavim razgledanje, i na kraju kupim prvi (uglavnom i drugi) tandem koji me uvek podseća na taj poseban momenat prepoznavanja same sebe.

Isti metod odabira sam imala i pre 3,5 godine kada mi je Nedim poslao fotografije nekoliko pasa koji su čekali da ih neko skloni s ulice. Prepoznala sam sebe u jednom (ili njega u meni… ko to sada zna…), već ga udomila u svojim mislima, a onda nastavila razgledanje ostalih njuškica.
Tako je Dunda, Drug Psić,  dospeo u moj život.

Jednostavno.
Nežno, na svoj dundavi način.

Živeo je sa mnom u malom stanu prepunom goblena koji je Dinko nazivao vremeplovom.
Imao je svoju fotelju. Ležao bi na njoj, posmatrao me preko poluotvorenih očiju dok sam pregledala pismene. Ustupio ju je jednom usamljenom džukcu koga sam jedne noći povela kući misleći da je izgubljen (ispostavilo se da je pas koji pripada Novom Sadu i da ne postoji niko ko ga čeka).
Voleo je da šeta pored Dunava, ali nije voleo da se kupa u njemu. Jednog leta sam završila potopljena u rečnom blatu pokušavajući da Dundu navučem u reku kako bi se rashladio. Neuspešno.
Voleo je i Jucu, svoju novosadsku devojku. Njih dvoje su bili u stanju da jedno drugom neprestano  posvećuju pažnju. Ljubili bi se na svoj pseći način satima bez ikakve potrebe za ostalim živim bićima.
Voleo je i Mateta, velikog zlatnog psa koji je jednog dana ušetao u živote nas nekoliko u MaTerri, i isto tako nonšalantno išetao iz istih kada mu je, valjda, dojadilo da ga mali Dunda prati kao sena. Drug Psić je svaki momenat koristio kako bi bar vrhom svoje šapice dodirnuo Mateta.
Bio je glavna zvezda voza ka Zagrebu. Išli smo kod Ane i Lade i njihovog Brka, prkosne ženkice koju je Dunda dobio jednostavnim prebacivanjem šape preko nje.
Bio je tu i na ludoj Aloha zabavi koju su mi u tom istom Zagrebu tog leta priredili Ana, Lado, Danka i Milena.
Na Trgu bana Jelačića pružao je šapu dekici koji nam je pričao o svom prerano sahranjenom sinu.
U ime Zagreba, našeg prvog zajedničog putovanja, mog rođendana, pripadnosti i normalnosti, polonila sam sebi ove minđuše vodeći se mantrom odabira.
Spavao je na jednoj sofi na Novom naselju slušajući The B-52’s; lajao s iste, što je jedna od radnji koje mu nisu bliske.
Putovao je četiri dana kako bi došao do mene, u Kinu.
Oborio je s nogu kinesku Jucu, zvanu Moli, samo zato što je bio pravi džentlmen.
Dva puta je bio nosilac titule Najbržeg psa – jednom u novosadskom Železničkom parku, drugi put u Wellington naselju u Kini…

Iz kog je i ukraden…

I tu priča staje.

Jer sve nakon toga nestaje iza vrata koja ne želim (ne smem) da otvorim. Imam utisak da će me pojesti mrak koji strpljivo čeka iza tih konstantno odškrinutih vrata.
Pokušavam da objasnim sebe samoj sebi, da racionalizujem sve te emocije koje se talože po sećanjima.
Pokušavam da skrpim sebe svaki put kada idem kući prolazeći pored travnjaka po kome je Dunda trčao i smatrao ga svojim.
Svaki put kada uđem u prazan stan jer niko ne došeta mašući repom sretan što me vidi.
Svaki put kada shvatim da ležem da spavam bez bar jednog kruga pre spavanja.
Svaki put kada osetim koliko postaje hladno u stanu, a na ulici još hladnije…
Skrpim se i onda kada se borim sama sa sobom da li je moglo još nešto biti učinjeno i da li sam prerano odustala, iako osećam da još uvek postoji (veliki) deo mene koji se nada da ćemo Dunda i ja ponovo mirno spavati na nekom krevetu ko zna gde.

Tu priča staje za sve ono što sledi… jer mi je planiranje postalo kratkoročno.

Danas sam sebe objasnila kao slomljenu šolju koju ste zakrpili super-lepkom i nadate se da neće početi da propušta onu prvu jutarnju kafu; da će držati raspale delove zajedno, da će nakaradno lepljenje biti uspešno.

Ja vidim svoja propuštanja

Svaki put kada me neko pita kako sam, naglašavajući svaki slog tog pitanja, ja počnem da gledam negde iznad svega vidljivog tražeći svoj mir, jer je iskren odgovor na to pitanje bolno seciranje istih rana.
Svaki put kada pomislim da treba da prođem ulicama Novog Sada koje je Dunda gledao iz korpe mog bicikla.
Svaki put kada pomislim da ću morati da ponovo prolazim kroz čitav pakao odgovarajući na pitanja iz kurtoazije, iako ne želim da se prisećam svih polepljenih postera, kineskih policajaca koji mi nude psa koji liči na Dundu, šetnji oko tržnog centra ispred koga je, navodno, Drug Psić viđen.
Svih 1000 zašto, 999 zato,  jer ono glavno zato još uvek nisam pronašla.
Svaki put kada čujem lavež koji podseti na av-av psa koji i nije znao kako pravilno da ispusti taj zvuk.

Maja mi je rekla kada je Dunda nestao da ne sme da pomisli kako sam, jer zna da je on bio neko moj. 

I jeste.

Ne samo ovde.

Svuda.

I zato ne znam kako sam.

Jer se krpim.
I ne znam gde će jutarnja kafa procuriti.
 

One thought on “Evo mene među moje…

  1. 😢 Ljubim…

    On Wednesday, 2 November 2016, Muzej Majinih djindjuva wrote:

    > muzejmajinihdjindjuva posted: ” Minđuše uglavnom kupujem ‘na prvu’. U > gomili izloženih primetim jedne, (pod)svesno ih stavim u svoju kolekciju, > nastavim da gledam, vidim još neki par koji je nekako moj, nastavim > razgledanje, i na kraju kupim prvi (uglavnom i drugi) tandem koji me uvek ” >

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s