Moja mama je jedna od retkih osoba koje me na brzinu izvedu iz takta. Uglavnom zbog gluposti i sitnica koje u mojoj glavi nemaju ama baš nikakvog smisla, dok je njen svet uglavnom zasnovan upravo na tim velikim stvarima. To mu dođe kao jedna od onih aksiomskih istina.

No, bez obzira na te različitosti, mama me je naučila, i hvala joj na tome!, mnogim sitnicama koje puno znače.

Utkala je u mene ljubav prema Antiću na koga će uvek prva asocijacija biti čuperak plavi jedne Sanje iz šestog a. Dolazila je po mene u obdanište i na putu do kuće mi recitovala Mikine stihove. Kada sam dovoljno odrasla donela mi je Koncert za 1001 bubanj iz biblioteke, znajući da su Antićevi stihovi nešto kao vanvremenska odrednica za sve moje misli.

Naučila me je da opraštam, da dajem šansu, da idem do krajnjih granica sebe ako mi je do nekoga stalo. Bez pitanja i objašnjenja je znala koliko sam bila luda za svojom srednjoškolskom ljubavi. Zato me je i podržala u vraćanjima njemu – znala je da drugačije ne bih mogla sama sa sobom, da ne bih uspela ponovo da se izgradim iz svih tih ruševina.

Bila je uz mene u svim onim momentima kada sam mislila da sam upala u crnu rupu iz koje nema izlaza. Da me je neko pre toga pitao da li bi ona bila osoba koju bih u tom momentu želela pored sebe, nisam sigurna šta bi bio moj odgovor. A činjenica je da sam u svim tim situacijama jedino s njom želela da podelim rasparčanu sebe.

Činila je da budem duhovita verzija sebe smejući se mojim šalama i pokušajima istih. Kao onda kada smo na Korčuli kupovale ove minđuše – jedne za nju, jedne za mene.

Brinula je o mom dragom Drugu Psiću dok se nisu stekli uslovi da dođe kod mene u Kinu; bila spremna da zajedno sa mojom sestrom krene put Amsterdama u pola noći kako bi ga spasile situacije u kojoj ga niko ne čeka na aerodromu u Hong Kongu. Srećom, nije bilo potrebno.

Naučila me je koliko je novac nebitan kada treba nekoga razveseliti. Jedne godine sam se vratila kod nje posle neuspelog pokušaja života u dvoje. Pokušavala je da izvuče iz mojih polovičnih odgovora šta mi nedostaje, kako se osećam, šta želim. Jednoga dana me je odvukla u prodavnicu i kupila veliki televizor za moju staru sobu u kojoj sam tada obitavala. Rekla mi je da se za kupovinu odlučila kada sam joj rekla da smo MojNeuspeliPokušajŽivotaUDvoje i ja gledali neke serije na crnoj kutiji. Pomislila je E, pa nećeš još i zbog nemogućnosti gledanja serije biti tužna!, otišla u prodavnicu i kupila TV.

Učinila je da verujem u snagu opuštenih momenata, onih kada ništa drugo nije bitno. Pružila mi je tu lekciju igrajući sa mnom Ne ljuti se, čoveče na kuhinjskom stolu uz svetlost sveće usled nedostatka struje. Ono što je taj trenutak činilo posebnim je snaga njene ličnosti da i tada peva neke sulude stihove – predstavila je celu situaciju kao jednu od onih potpuno normalnih za preživeti – uz osmeh i pesmu.

Verovala je u mene, ponekad sumnjajući, ponekad čvrsto ubeđena da ću uspeti. Dok nisam uspela, nije mi govorila da je prva opcija uopšte postojala u njenoj glavi.

Naučila me je da ne pitam nikoga ko je i šta je. Da smo svi ljudi. Izvukla me je iz ludila devedesetih s ljudskim rezonom u glavi.

Učinila je da joj na ovaj način poželim sretan rođendan.
Uz pregršt sitnica koje nju čine sretnom (iako to ponekad znači da ću morati da se izborim sama sa sobom! 😉 ), uz mir koji zaslužuje, osmeh, sve one stvari zbog kojih bi pomislila da je život jedno lepo putovanje.
Da se seti one sebe koja je pevala glupave stihove uz svetlost sveće bacajući kockice.
I da dobije neke duple šestice na kockicama svoje sudbine 🙂

Sretan Ti rođendan 🙂