To veče je padala kiša. Sitna, dosadna i uporna. Sišla sam do prvog restorana na plaži blizu svog hotela s namerom da poslednje predveče na moru provedem uz knjigu, čašu vina i večeru. Posmatrala sam surfere koji su uprkos kiši krotili talase, vozili se po njima i strpljivo čekali sledeći nalet.

Došao je do mog stola i pitao me šta čitam. Pokazala sam mu korice knjige koja se savršeno uklapala u moj odmor – Šala. Pitao me je o čemu je knjiga.
– O tome kako život ponekad ne ispadne onakav kakav bismo mi želeli da bude.
– A treba ti da se uveriš da je tako? – rekao je kroz osmeh.
Nasmejala sam se i tek onda primetila njegove oči – radoznalo smirene i nekako iskrene; nasmešene.

Vratila sam se knjizi.

Ponovo je prišao i pokazivao mi trikove s kartama i ostalim sitnicama koje je stavljao ispred mene na sto. Smejala sam se. Učinio je da mi bude jednostavno da kažem Da kada me je pitao da ostanem s njim u baru koji je uskoro trebalo da se zatvori.

Slušali smo talase, jedno drugo i posmatrali žmirkanje svetla u daljini. Pričao mi je o sebi, prevodio na muziku sve ono što voli, priznao čega se boji, prepričavao neke minule dane, trudio se da me nasmeje. Pokazao mi svoja tajna mesta. Puštao me da pričam onoliko koliko sam ja smatrala potrebnim da bih objasnila sebe. Vodio me po žici poverenja držeći me za ruku i gledajući me svojim velikim i nasmejanim očima.

Prepustila sam se.
Pustila sam ga da me uvede u sve one odaje same sebe o kojima nisam dugo pričala.

Rekao mi je da imam lucidni um, da Maja na njegovom jeziku znači magija… rekao mi je sve ono što mi je trebalo da čujem to veče sedeći na terasi primorskog restorančića.
U glavi mi je svirala Give me a reason to be a woman, I just want to be a woman… Nasmejala sam mu se. Pomislila sam kako neki ljudi tako lako pronađu sakrivene nas u nama samima; zbog kojih se setimo koliko vredimo i da ima onih koje će nas pronaći jer žele da nas vide onakvima kakvi smo i zaboravili da možemo biti – vredne lucidnosti i magije.

Prepustila sam se.
Pustila sam ga da učini da se osećam posebnom.

Rastali smo se kad se Mesec povlačio pred Suncem. Pratio je neke svoje misli u glavi i rekao da želi da me odvede na posebno mesto pre nego što odem iz malog primorskog mesta. Nasmejala sam se i izgovorila Da. Prećutala sam da bih u tom momentu pristala da me odvede i na kraj sveta. Setila sam se da sam nekada davno pročitala da svako od nas ima nekog svog stranca zbog koga bi sve ostavio i otišao negde daleko. U tom momentu on je bio moj stranac.

Narednog dana me je svojim motorom odvezao na mesto koje je baš tada i baš tamo i bilo neki naš kraj sveta. Posmatrala sam predele koji su promicali, smešila se Suncu i osećala da mi nakon svake neravnine na putu preko koje smo prelazili stiska ruku kojom sam ga držala. Kao da mi tim malim gestom pažnje kaže Ne brini. Samo se prepusti i sve će biti okay.

I prepustila sam se.
Pustila sam ga da ispred mene razvija svoj svet u koji sam ulazila sretna što ima onih koji misle da bitisanje postaje lepše ako ga delimo.

………..

U glavi mi je odzvanjala reč embrace – prigrliti, prihvatiti, zagrliti.
Rekla sam mu da je to naziv te nedelje mog života. Došla je s onim velikim talasima koje sam raširenih ruku prihvatala dodirujući im vrhove, donela mi je prihvatanje same sebe, otkrivanje nekih drugih dimenzija, prepuštanje Strancu S Velikim Očima.

Nasmejao se. Rekao je da želi da imam nešto što će me podsećati na njega.
Skinuo je svoju minđušu i pružio mi je.
Uradila sam isto.
Pogledao je oko sebe, u svoje ruke, skinuo narukvicu i pružio mi i nju.

Prepustila sam se talasu koji je zapljusnuo naš kraj sveta.