Svaki put kada izgubim minđušu bude mi žao. Obično izgubim samo jednu, a druga iz para ostane ostavljena. Kao u nekim lošim vezama.

Malo više žalim za onima koje sam dobila na poklon. Ove minđuše sam sama sebi kupila u jednoj od milion prodavnica srebrnog nakita u jednoj od onih ulica Bangkoka kojima reke ljudi svakodnevno prolaze, guraju se i čvrsto stežu svoje torbice.

Da li zato što je Bangkok bio grad u kome smo se On i ja pravili da ne vidimo ogromnog slona koji je s nama provodio dane i noći, što smo poželeli jedno drugom sve najbolje, zagrlili se i rastali, tek za ovom minđušom nisam žalila kada je nestala u talasima Indijskog okeana koji mesec kasnije.

Jedno veče sedela sam na stenama i posmatrala zalazak Sunca po kome je deo ostrva na koje smo zajedno došli bio poznat. Tri dana pre toga sam vrhovima prstima upisivala sebe po njegovoj koži. Mislila na stihove Ima li tu mjesta za mene, sasvim mala rupa je dovoljna da se ušunjam u tebe… Želela da sačuvam deliće tih dana kako bih ih zavrtela u kaleidoskopu sećanja jednom kada pesak i talasi budu daleko od nas. I sada mogu da opipam mir koji me je prožimao dok smo sedeli u jednom od barova na plaži. Svirala je neka lagana muzika, čitala sam knjigu, on je gledao nesto na ajpedu. Igrali smo se prstima. Ma nije to bio ni mir; beše to sreća. Opipljiva, ispunjavajuća sreća. Ona zbog koje vredi ponovo verovati i za koju sam mislila da spaja i smešta nas na istu stranu.

Dan kasnije sam pomislila da smo oni mi iz Bangkoka daleko, da smo našli sigurnu luku na toj plažici Indijskog okeana, i da je pravi momenat za moje priznanje koliko bole njegove tišine, koliko mi je bitna ta večna razlika između kvantiteta i kvaliteta, koliko mi fali… Pomislila sam da je pravi momenat za biti ja.

A nije bio trenutak.

Rasparčala sam se. Shvatila koliko je krhko naše međusobno (ne)poznavanje, koliko su prethodna tri dana bila plod mojih želja. Ne znam iz kog komadića sebe sam izvukla snagu da ustanem od stola, odem u sobu i spakujem svoje stvari. Valjda su me bespomoćnost koju sam osećala sedevši preko puta njega i po ko zna koji put lupanje glavom u iste cigle, naterali da iskoračim iz sveta koji ne mogu da razumem.
Prošaputala sam Reci mi da ne idem. I rekao je. A ja sam se setila koliko je sve ono što moramo da tražimo u svetu zajedništva, obično ono što nam i ne pripada. Shvatila sam da tonem sve dublje i dublje u bol kojim ne želim da budem okružena, da neke izrečene stvari nekada nisu dovoljne, jer sam se suviše dugo s Njim hvatala za reči, potiskivala sve ono što ja jesam pokušavajući da učinim da se On oseća sigurno pored mene.

A nije vredelo.

I zato sam otišla.

Sedevši na onim stenama i gledajući nebo koje je gorelo, shvatila sam da puštanja postoje s razlogom. Da sam pustila. Da sam odvezala sve niti koje su me vezivale za Njega, za moje projekcije nekih Nas, za sve ono što sam ja oduvek želela više nego On.
Pustila sam da sva povređenost, bes, zajedljivost, raspršena nadanja, odu iz mene. Potopila sam ih u okean sa Suncem toga dana.
Pustila sam da u meni nađe mir spoznaja da ne postoji prerano za videti nekoga do koga nam je stalo, da nije u pitanju način na koje sam izgovorila neke stvari, da nekada nije pitanje trenutka, jer s nekim ljudima ti trenuci nikada i ne dođu, da je lepo misliti na nekoga, i to podeliti s tom osobom bez prethodnog vaganja…
Pustila sam da u taj okean utonu sva sećanja. Bez razočaranosti, bez bola; čistog računa.
Pustila sam i osećanje bespomoćnosti što sam gledala kako naš odnos svodi na neke tričave strahove.

Pustila sam spoznaju da me On, jednostavno, ne voli.
I da više nije bitno šta sam ja sve bila spremna da uradim, koliko sam želela da budemo oni mi iz onog bara na plaži, jer sve to On nije želeo.

Narednog dana izgubila sam minđušu.

Nasmejala sam se.
I nju sam pustila.

Puštanja postoje s razlogom.
Da bi se ponovo zakoračilo.