Nemir iza zidina

img_0971Jutros sam se probudila s onim nelagodnim osećajem da se nešto loše desilo. Na granici sna i jave, pokušavala sam da se setim šta me je dovelo do suza. Nisam znala da li je razlog bio u prethodnom danu, nečemu što me je čekalo, ili nečemu što sam potisnula. A onda su se slike sna razvile preda mnom…

Sedeli smo u slatkom restorančiću…

Istom kao nekoliko onih koje smo na javi posetili, a koji su se upisali na listu mesta za pamćenje, što zbog stvari izrečenih za njihovim stolovima, što zbog hrane, što zbog simpatičnih konobara/gazda koji imaju urođenu sposobnost da s gostima na prvu budu drugari. Bili smo u gradu, čiji je stari deo najbolje opisao naš pozitivno ludi stanodavac Kad stignete do kapija Starog grada, samo se izgubite u njemu; vredeće. I jeste… Tamo smo pronašli restorančić u koji smo se vraćali, a čijeg gazdu smo prozvali Budući On, i u kome sam napravila meni najlepšu fotografiju Njega.

Simpatični gazda/konobar je nešto tražio po policama iza mene.
Čekali smo da nam donese gaspaćo…

Jednog dana smo brodićem išli do susednog malog mesta. Slušali smo ulične svirače, nasmejanu grupicu muzičara koji su reklamirali svoj novi cd koji sam kupila poneta njihovim entuzijazmom, lepim danom i mirom koji sam osećala; jeli smo neki pokušaj gaspaća po kome su plivale kocke leda i videli jednu od lepših bašti nekog velikog vinskog podruma. Samo na kratko, jer smo žurili na brodić. Pri povratku sam u glinu svoje memorije utiskivala zalazak sunca, vetar, talase, usputne, a ciljane, poljupce, i mir koji sam udisala svakim delićem sebe. Jedini momenat za kojim žalim je kada sam odustala da nas fotografišem. Ni sama ne znam zašto. Sada mi nedostaje materijalizovani taj trenutak u kome ostatak sveta za mene nije postojao.

Započeo je svoju priču preko nekoliko činijica gaspaća koje su stajale ispred nas…

Jedno veče smo sedeli na plaži koja je svake noći postojala tri puta veća od svog dnevnog izdanja. Ne sećam se o čemu smo pričali. Jedino što mi je ostalo urezano je da sam te noći pomislila kako nekada može biti dalek.

Sa svoje strane tog imaginarnog zida između nas rekao je da ne može više…
Gledao me je onim svojim dalekim pogledom.
Pomislila sam da ima nekoga.
Imala sam utisak da je čitav taj začarani krug već počeo da ga zabavlja.
Dok je konobar/gazda koji mi više nije bio simpatičan prolazio i osmehivao nam se,
poželela sam da podignem zid oko sebe.
Da Njega ostavim s druge strane.
I obrišem sva sećanja. 

Svaka soba u stanu našeg veselog stanodavca imala je ime po nekoj muzičkoj zvezdi ili albumu. Naša je, s gomilom detalja, gramofonom, knjigama za učenje raznih jezika u samo 10 lekcija i hvatačem snova, nosila ime The Wall.

…….

Razbudivši se odustala sam od ideje da mu pošaljem poruku Zašto i kako jbno opet?!
Požurila sam na posao.
Rešila da ne stavim minđuše koje sam na brzinu kupila odlazeći iz grada koji je van svojih zidina čuvao (ne)mir.

 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s