Ma, pokaži mi taj Oproštajni valcer.  Napravi se da je onako usput. Da nije bitno.

Kao onda kada si mi poslao fotografiju šanka za kojim smo nekada sedeli i pitao me Prepoznaješ?

Kao onda kada si mi pričao o onoj ludoj maloj koja je znala s kim si poslednji put vodio ljubav, ali zapravo vodio ljubav, da ti je bilo stalo.

I sakrij opet sve te velike reči u male gestove.

Ma, postuj ponovo B-52’s i upakuj naš razgovor u jedan od njihovih ša-la-la tekstova.

I napiši mi da budem dobra kao što jesam.
I smej se kad ti pričam o tome gde neki ljudi gledaju.

Ma, reci mi da je super sedeti s mojim drugarima.
I da idem na onaj drugi granični prelaz.

I pričaj mi o martinama, punoletstvu i čiki koji će biti tu da čuva.
Smej se kad spomenem kukuruze, i reci mi da mi nisu ni do kolena.

Odgovori mi onim lepim arapskim slovima da je Teheran zemlja za započeti neku budućnost.

Ma, promrljaj ponovo ono “Ma… Ti si… Ja sam…”
Pa zaćuti.

Pitaj me ponovo da li se pominjana budala ogleda u tebi.
I smej se kad kažem Da.

Ma, ubaci ponovo onaj zen momenat Stvarno?!
Jer sam ti jednom ispričala vic o poenti života iz koga si ti izvukao svoj smisao: Stvarno?!
Pa ću se ja smejati.

Sretni me ponovo slučajno na ulici. Zaustavi moj bicikl.
Pitaj me šta mi se sluša, pa slušaj sa mnom Urbana.
Pričaj mi o onom sladoledu iz svog detinjstva.
Nastavljaj se porukama, kuckaj Baretove stihove.
Napiši mi da kažem točku da si se dokotrljao;
da misliš na mene i kad mi se čini da kuliraš;
spomeni smrdljivog balegara (koji ne veruje sreći);
pitaj me koliko sam teška u pirinču.
Reci mi da se smejem.

Ma, sve to uradi.

Ponovo.

Ja ću se lepo smejati.

I vrteti kuglicu ove minđuše na putu ka kući…