Sarajevo i srce oko njega

IMG_9971

Sarajevo, kristalna sećanja…

Sarajevo sam prvi put posetila u avgustu 2000. godine. Tada sam ga i zavolela… jer Sarajevo nije teško uvrstiti u svoje ljubavi.

Maja me je dočekala na autobuskoj stanici s tatom, dragim čika Avdom, koji je s toliko topline pričao o svim znamenitostima grada pod Trebevićem da ga je Maja u jednom momentu prekinula i rekla:
– Ma sad joj još kaži da je Miljacka reka!
– Pa, naravno da je reka – reče on s večitim osmehom ispod šeretskih brkova.
– Njoj tamo odakle je došla Dunav teče; Miljacka u letnjem periodu naspram toga dođe nešto kao pokušaj reke.

Iskreno, jesam se nasmejala kada sam videla potočić koji je predstavljao reku na čijim obalama leži Sarajevo.
Ali ni taj nedostatak nije umanjio moje oduševljenje ovim gradom.

Tog leta Sarajevom je odjekivao Balaševićev album Devedesete. Tragovi rata su još uvek bili bolno vidljivi. Sedevši na terasi stana  Majinih roditelja na Ciglanama gledala sam u rupe na zgradama preko puta koje su nekada bili stanovi. Pomislila sam koliko mora da je bilo strašno videti svoj život ugrađen u četiri zida kako nestaje u deliću sekunde.

Maja je bila prestravljena da bih mogla imati problema zbog svoje ekavice, a ja sam verovala da mi se ništa loše ne može desiti…

Jer je meni Sarajevo bilo Top Lista Nadrealista koju smo nekada porodično gledali, a koju u to doba nisam baš uvek razumela.
Jer je meni Sarajevo bilo povezano s rečju raja i svime onim na šta ista asocira.
Jer je meni Sarajevo bilo sve one pesme Zabranjenog pušenja koje sam slušala nekada davno.
Sve one drugarice koje sam upoznavala po vojnim odmaralištima duž Jadrana.
Bilo je Zijah Sokolović i Nedeljni zabavnik; Kemal Monteno i Sarajevo, ljubavi moja; bilo je istoimena ploča Crvene jabuke koju mi je baka kupila za neki jednocifreni rođendan jer je volela pesmu Bježi, kišo, s prozora.
Sarajevo je bilo i onaj poznati, meni tako šarmantni, naglasak.

A postalo je mnogo više od toga…

Donelo mi je u život jednog Ivicu koji je bio jednostavno Ivica, dobri Sarajlija koji me je zvao iz kafića u kome je radio da bi mi pustio pesmu koju sam volela, ne mareći što će morati da odradi nekoliko smena bez dnevnice ne bi li otplatio samo jedan poziv; pisao mi pisma i činio da se osećam onako lepo prostodušno ljudski i prijateljski voljenom.

Donelo mi je sećanje na simpatičnog dekicu koji je vodio malu prodavnicu suvenira na Baščaršiji, jednu u nizu istih koju je upravo on činio drugačijom i posebnom. Razgledajući šta bih mogla kupiti za uspomenu i poklone, ugledala sam Aladinovu lampu. Uzela sam je u ruke i razgledala, a dragi prodavac mi reče da je potrebno zamisliti želju i protrljati lampu ne bi li se ista ispunila.
– Eh, što bi bilo lepo da je tako – rekoh ja nostalgično.
– Moraš verovati i biće tako – mirno odgovori on glasom nekoga ko je svoj životni vek proživeo i dalje verujući u sve one mladalačke ideale.
Nakon kupljenih suvenira, reče mi:
– Dođi nam opet.
– Hoću – rekoh ja – sledećeg leta.
– Nemoj čekati leto, dođi na zimu. Tamo u ravnici i onako nema lepog snega – dodao je uz osmeh, otkrivajući prepoznavanje moje otegnute ekavice.

Donelo je duboki, neprolazni bol za svih 1425 dana opsade.
Za sve 13952 duše koje su postale duhovi Sarajeva.
Za sve one koji su gledali ubijanje grada.
Za svim onim izgubljenim nadanjima i verovanjima u Ljude.

Sarajevo je učinilo da me grad boli… jer je i posle svega bilo ono Sarajevo mog sećanja.

Danas mi je Sarajevo Maja koja sa svoja tri draga dečaka i dalje voli grad koji ima pokušaj reke u letnjem periodu.
Ivica koji živi u Nemačkoj i još me nazove s vremena na vreme samo da čuje kako sam i pita jesam li sretna.
Jedna Ana koja pokušava da zavoli Novi Sad onako kako voli Sarajevo.
Jedan Aldin s kojim sam do sitnih sati pričala uz novosadske tamburaše.
Jedna Najra koja podeli sa mnom delić Urbana&4 kada posete njen grad.

Danas mi je Sarajevo Džamonja, Zlatna ribica, nostalgija, knjiga Ipak rođen, sve one fotografije koje sam plakajući gledala ne razumejući nivo zverstva koji je bio u tim Srbima koji su 44 meseca ubijali grad sa sigurne distance.

Danas su Sarajevo ove minđuše koje su mi Adisa i Dule doneli s jednog Sarajevo Film Festivala.

I uvek će biti muk nad ludilom koje je okončano 29. februara 1996. godine.

 

 

One thought on “Sarajevo i srce oko njega

  1. Pingback: MAJA ROGIĆ: Sarajevo i srce oko njega | Autonomija

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s