Negde u mojim dvadesetim godinama uhvatila me manija pisanja priča, pričica, memoara, svojih i tuđih razmišljanja… Imala sam onaj osećaj, tako zajednički svima čija brojka godina počinje dvojkom, da to što ja imam da kažem niko do tada nije rekao, i da će tih nekoliko nakuckanih/napisanih redova promeniti život bar nekolicini onih koji ih budu pročitali. U naletu jednog takvog egoizma, pronašla sam sajt koji mi je izgledao interesantan i dovoljno pozitivno nenormalan da bi “mali ljudi iz kompjutera” pristali da objavljuju moje kolumne-wanna-be. Poslala sam im mejl objašnjavajući im svoju zamisao. Jedan od njih mi je odgovorio “Okay, pošalji šta imaš, pa ćemo videti…”

I tako sam počela da se dopisujem s “Malim Ljudom Iz Kompjutera”. Ja sam mu poslala svoje tekstove (khm, khm!), on meni napisao da to ništa ne valja… i dodao da bi voleo da tako i sam piše, i da samo šaljem.

Tako je počelo…

Postoje ljudi s kojima nekako kliknemo na prvu. Ne pitamo puno o nekim bitnim stvarima, jer onaj unutrašnji kompas pokazuje upravo onu stranu koju bi svaki Ljud trebalo da poseduje.

Prvi put smo se “Mali Ljud Iz Kompjutera” i ja uživo videli u jednom novosadskom kafiću. Nas nekoliko je sedelo i palamudilo o koječemu onim tonom koji bi svakoga sa strane ostavio bez trunke sumnje da se poznajemo godinama i da smo se sasvim slučajno obreli na tom mestu baš u to vreme. Sledeći put smo se videli u jednom zagrebačkom kafiću. Konstalacija i impresija koju je ista ostavljala na slučajne prolaznike tog sazvežđa je bila nepromenjena – niko ne bi rekao da neki od nas sede tu prvi put i neke ljude vide po prvi put u svom životu. To veče sam upoznala neke druge drage ljude koji zaslužuju svoje priče, pa ih ne bih trpala u ovaj deo sajber sveta.

“Mali Ljud Iz Kompjutera” i ja smo nekako uspevali da budemo u kontaktu godinama. Kada sam dospela do Kine, u jednom od naših dopisivanja, pitala sam ga zašto ne bi uprtio pute do te istočne zemlje.

I uprtio je.

I bilo nam je super.

Hodili smo Tjanđinom i Pekingom, kupovali razne voćke čija imena nismo znali, pa smo na internetu tražili kako se pomenuto voće uopšte jede, pili smo neke koktele koje nam je “Mali Ljud Iz Kompjutera” pravio, skajpali s nekim ljudima koji su , po našoj vremenskoj zoni, živeli u prošlosti; obilazili neke lepe parkove, peli se na TV toranj grada u kome živim; terao je moje prve (ali jako dosadne i naporne!) kineske udvarače, šetao Druga Psića u slobodno vreme, išli smo u nabavku svega što smo smatrali neophodnim… Jednom rečju, bitisali smo u savršenoj prijateljskoj simbiozi.

Kupio mi je ove minđuše dok smo besomučno šetali po Zabranjenom gradu. Rekao je “Evo, da imaš i jedne od mene.”

Ne znam da li je najzatvorenija osoba koju sam srela, ali je definitivno jedna od najzatvorenijih… Dočekao je poslednji dan svog boravka ovde da otvori vrata onih prostorija sebe za koje je želeo da budu zaključane. Bio je prva osoba koja me je posetila u Kini. Jedna od (mislim) dve osobe u mom životu koje su mi pravile palačinke bez jaja (baka se ne računa!). Jedna od mnogih osoba koje su mislile da je Dunda super pas. Jedna od onih persona s kojima bitisanje bude lako na prvu.

“Mali Ljud Iz Kompjutera” je neko ko je moj život u Kini učinio interesantnijim. S njim sam prvi put postala Čovek popevši se na Kineski zid (kažu da se ne možeš zvati Čovekom ukoliko se nisi uspentrao na Kineski zid; zato sam ja, sigurnosti radi,  nakon nekoliko meseci evoluirala u ženu popevši se ponovo), prvi put probala neke voćke čudnog izgleda, dočekivala kineska jutra pričajući o nekim temama za koje smo tada imali utisak da su samo nama bitne… Jednom rečju, “Mali Ljud Iz Kompjutera” je bio jedan od onih koji život učine zanimljivijim, vrednijim, boljim i dostojnim kuckanja na ovom blogu.

Dragi “Mali Ljudu Iz Kompjutera”, mom Drugu Psiću nedostaje tvoje pevanje, meni nedostaju tvoje palačinke, a oboje želimo da budeš nasmejan 🙂