“Kiš napraforgo, lepi, goropadni cvet…”

ns

Novi Sad je jedan od onih gradova u koje je lako zaljubiti se. Ako živite u njemu, vrlo je verovatno da ćete znati mnoge tajne koje ovaj grad pokušava da sakrije i od samog sebe, ali ćete ga ipak tinejdžerski voleti. Čak i kada vam pokaže te svoje mračne strane, potrudiće se da vas odvuče do Dunava, zavuče u neku od svojih podbarskih uličica praveći se da se ništa loše nije desilo i da je to i dalje on – Novi Sad.

Menjao mi se pred očima. Bulevar mi je nekada bio predugačak, pa bi me tata stavljao na ramena na putu do kuće iz posete prijateljima koji su živeli na Limanu. Mama i ja bismo merile koliko nam je ostalo do naše zgrade od Futoške pijace merkajući koliki deo te bele građevine na uglu Bulevara i nekadašnje Salvadora Aljendea vidimo. A onda je ta novosadska ulica na koju uvek nekako izađeš postajala sve kraća. Prepoznala sam po tome što su se iste one terase koje sam nekada jedva čekala da vidim, u nekim meni bitnim momentima pojavljivale veoma brzo. Brže nego što su tada moje tinejdžerske godine to želele.

Uvek sam volela dolazak u Novi Sad starim putem iz Beograda. Svo ono truckanje preko Fruške gore vredelo je samo zbog onih nekoliko momenata kada preko Varadinskog mosta prelazite Dunav, a Bulevar Mihajla Pupina se razvija ispred vas kao slučajno ispala rolna papira.

Volela sam rana novosadska jutra. Ona koja dočekate u Bistrou, a onda, izašavši u Ulicu Modene, idete levo ka Miletiću, ili desno ka taksiju (ovo, doduše, i nije bilo uvek aktuelno usled nedostatka para). A sve vreme pokušavate da ličite na one koji su tek zakoračili u dan, iako je jasno da ste od onih koji su zaostali od prethodne kalendarske brojke. Tada sam ga najviše i volela. Pogled na Zmaj Jovinu ulicu po kojoj uredno stoje svezane baštenske stolice, užurbani i tihi oni koji idu na posao, usporeni i glasni oni koji odlaze na počinak, a ipak mir. Ravno i mir.

Kada me nostalgija uzme pod svoje, ta ulica po čijim baštama kafića sede oni koji ne znaju šta znače gornjak gari, i ne znaju kako se novosadski pravilno kaže Dunavska… e, ta ulica u taj rani jutarnji sat je nešto što mi nedostaje. Sva moja nadanja, želje i snovi stanu uparadirani pod one austrougarske prozore i nasmešeni me gledaju.

Ostavim ih tamo da mi čuvaju grad. Nastavim Njegoševom, pored muzičke škole… iste one ispred koje sam davne 1994. svakog četvrtka viđala jednog Vladu za koga sam mislila da sluša Mudhoney i koji je dobio jedan crtež u mom dnevniku uz natpis ‘Ljubav je most koji spaja dve budale’. Pa onda Masarikovom do Socijalnog, pored moje osnovne škole, do SUP-a i, najzad, do kreveta.

Volela sam i sedenje na obali Dunava. Vodila sam se onom da voda nosi sve. Ne sećam se više svega što je ta reka odnela za mene, ali je očigledno dobro odradila svoj posao, jer su svi ti sokaci koje sam pohodila ipak ostali lepa uspomena.

Novi Sad je nešto kao moja prva ljubav. Uvek prisutan, sramežljivo isprepleten sa svim gradovima po kojima sam šetala. Zauvek moj.

Sačuvan u omiljenom cvetu i bojama Vojvodine.

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s