Neke minđuše su samo nakit. Neke druge otvore vrata koja smo, ili davno zatvorili, ili ostavili pritvorena ne bismo li čuli ako se nešto iza njih dešava, i ne bismo li složili svoja osećanja i verovanja nakon izlaska iz te prostorije svog života.

Pre nekoliko godina posetila sam zagrebački Muzej prekinutih veza. Drugarica s kojom sam bila je nakon obilaska bila očajna, a ja preporođena. Suočavanje s tim da je svaki osećaj koji imamo, ma koliko bolan i predivan bio, već toliko puta preživljen, odsanjan i otplakan, učinilo je da pronađem u sebi mir.

To opšte mesto koje nas spoji sa svima koji su ikada bitisali pokušavala sam da pronađem i kada je odlučio da ja ipak nisam ono što želi, a ja se osećala kao da se borim za vazduh dok tonem.

Sve ono u šta sam verovala raspadalo se u paramparčad pred mojim očima, a ja sam paralizovana stajala i pokušavala da shvatim kako se sve to desilo. Tražila sam smisao, ponekad tužna, ponekad izgubljena, a uglavnom prazna. Tražila sam odgovore, stalno izmišljala nova pitanja, plašeći se da sama sebi priznam gde je nestalo poverenje.

Uobičajen scenario.
Proživljen i sažvakan već neizreciv broj puta.

~~~~~~~~

Poklonio je mi je toliko minđuša da bi odabir jednih za eksponat u pomenutom zagrebačkom muzeju, bio ne baš lak posao.

Pokušavajući sama sa sobom da izbalansiram proživljeno, maštano, željeno, oplakano, neizrečeno, pomislila sam da bi ova crna kutijica s tim visećim ornamentima bila simbol onoga od čega mi je i bilo najteže da se oprostim.

Zato što…

… sam bila jako sretna tog dana kada mi ih je poklonio.
… se sećam kako smo se zagrlili jer smo se videli posle samo mesec dana, a mislili smo da će razdvojenost trajati duže.
… nas je bilo baš briga za prolećne rolnice koje su se pekle u rerni.
… sam dobila poljubac u podnožje vrata; ono mesto koje je ponekad samo od sebe u sećanje prizivalo osećaj njegovih usana na sebi.
… sam odahnula tada misleći da su sve sumnje, strahovi, pitanja i neodlučnosti nestali.
… smo te noći spavali isprepletani.
… sam verovala da je to veče ono Mi koje sam želela.
… se nekako sramežljivo branio da nikada ne bi bile njegov prvi izbor, ali tamo odakle je dolazio nije bilo nekog izbora.

Zato što sam zbog tog dolaska mislila da smo jedna dvojnost.
Tada.
Pa sutra opet.
I narednog dana.
Pa tako uvek.

No, moje misli i realnost se nišu baš združile…

~~~~~~~~

Čudno je to kako stanja sreće i pripadnosti tako lako postanu nešto što u momentu raspršenih nadanja želimo da zaboravimo, izbrišemo što pre iz sećanja. A onda ih vremenom prihvatimo kao neodvojive delove laviranata svojih menjanja. Kao nostalgično sećanje na neke druge verzije sebe.

Čudno je i to s minđušama.
Nekada sam mislila da će me uvek podsećati na neke ljude, mesta, momente… da neke neću želeti da nosim jer će biti kao da sam nakačila spomenike svojih poraza na uši.
A onda vremenom postanu samo deo nakita.

Onog koji nas vezuje za sve te različite nas koje je nekada tako teško pustiti.