Jednog petka krajem nekog davnog januara izašla sam s drugaricom želeći samo da se isključim iz sopstvenog života. I ona je bila u sličnom raspoloženju, tako da smo se prilično lako dogovorile da je sve što nam treba to veče izlazak u jedan od novosadskih zadimljenih podruma, pivo i kokice.

Koji mesec pre toga sam bila izašla iz veze koja nije funkcionisala na mnogo različitih nivoa, ali je moj život u tom momentu bio još nefunkcionalniji, tako da je ta veza bila nešto što sam mislila da mi treba kako bih se sredila. Naravno da nisam bila u pravu, ali to je jedna od onih stvari u životu čijeg (be)smisla postanemo svesni tek kasnije.

Tražile smo mesto za šankom, a onda je ona ugledala drugara pored koga je bilo taman dovoljno mesta da jedna od nas sedne, a druga stane. Sedeo je sa simpatičnom devojkom koja nije marila da se uglavimo pored njih.

Ne volim one filmske opise sve je stalo, bla, bla, bla, no, ne znam kako drugačije da opišem taj momenat kada nas je zajednička drugarica upoznala. Ono kada pogledate u nečije oči, pružite ruku, kažete svoje ime i imate utisak da vam je čitav život prošao pred očima. I onaj prošli, i neki budući, a sve to u nekoliko sekundi; kad vam se čini da ste se prepoznali iz nekih budućih bajki koje su još davno napisane. Tako nekako.

Proveli smo za tim šankom nekoliko sati. Obrnuli smo nekoliko tura. Prevrnuli nekoliko u tom momentu aktuelnih tema. Nas dvoje smo pričali o nekim nama polubitnim stvarima, a ja sam svaki put kada ga pogledam u oči imala utisak da se gubim u nekim prostorima sebe koji su bili prepoznatljivo novi.

Posle dovoljno piva, nas troje smo krenuli dalje (devojka s kojom je sedeo pre nego što smo se nas dve prikačile je rešila da ode kući; sećam se da sam pomislila da mi je drago što mu je sestra…). Pre toga smo već razmenili brojeve telefona i fejsbuk naloge. Mobilni mu je ostao kod kuće, pa sam pokušavala da mu objasnim kako da zapamti moj broj mobilnog. Spominjala sam pozivne brojeve nekih gradova, mobilnih operatera i slične gluposti. Na kraju sam dodala Ako ti je već toliko bitno, zapamti. I nasmejala sam se, jer sam nekako znala da hoće.

No… imala sam dovoljno godina tada da je trebalo da znam da se neke pijane večeri ne završe dobro, da nekim glupostima ne treba pridavati značaj, da postoje neke neobjašnjive sile koje (ne) treba uvek slušati…

No… tada to sve i nije baš bilo tako lepo racionalizovano u meni.

Otišli smo u drugi lokal… onaj novosadski u koji u sitne sate ulaziš preko veze (ponekad i preko ograde), pa sediš uz dobru muziku i baljezgaš, jer više ništa pametno u te sitne sate i ne može biti izrečeno. Nas dvoje smo seli zajedno za jedan od slobodnih stolova. I pričali, pričali, pričali… ispričali smo sve ono čega se više ne sećam.

Ono čega se sećam je da je za stolom pored nas sedeo Drugi deo moje nefunckionalne veze… što pod svim tim okolnostima nije bila najsretnija opcija. Drugi deo moje nefunckionalne veze je, vodeći se onim prokletim ljudskim momentom ono što nije naše ne treba biti ni tuđe, baš to veče rešio da naš odnos možda i može biti funkcionalan, a ja sam, vodeći se onim kretenskim ženskim momentom dajmo još jednu šansu gluposti, jer ne znamo gde udaramo, baš to veče rešila da zaboravim ono gubljenje u poznato-nepoznatim prostorima.

I otišla sam.

Iz lokala.
Iz te zimske noći kojoj sam dala 4 godine pre neko veče.

A On mi je nekoliko dana kasnije tog istog januara… poslao jednu od najduhovitijih poruka o pomešanim pozivnim brojevima gradova (Je li tvoje ili moje mesto rođenja? Je li moj grad? Tvoj grad?) kojom je otkrio koliko me je slušao, jer moje mesto rođenja sa svim tim ciframa nema nikakve veze.

A onda mi je nakon nekoliko meseci… priznao da me je te januarske noći tražio po Bulevaru; da je objašnjavao taksisti da je u pitanju neka zgrada kod Lutrije; da je gledao kroz prozor automobila ne bi li me ugledao u mom komšiluku… sve dok mu taksista nije rekao Sinko, ko zna gde je ona, nakon čega je shvatio da treba da ode kući.

Godinu dana kasnije sedeli smo za nekim drugim šankom. Vrativši se iz wc-a, zatekla sam kovertu s aktuelnom novogodišnjom čestitkom koju su prodavali u lokalu koji smo te noći pohodili. Samo je napisao Tvoj i svoje ime. Te noći smo se vozali na mom biciklu, obilazili neka mesta gde su bili neki meni dragi ljudi, a ja sam mislila kako je lepo što je taj Moj deo mog života te noći.

Isti On mi je dve godine kasnije pričao o Petuniji, martinama, nekim dalekim zemljama, a posle nekoliko piva i o već spomenutom taksisti.
I voleo je mog psa.

Nakon tri godine imali smo Skype date. Svako je sa svog dela sveta (što je značilo i da je postojala sigurna udaljenost) pričao o nekim svojim idiotlucima, pravili smo neke zajedničke planove… Petuniju nismo spominjali. Te noći smo zaspali s laptopovima i propuštenim pozivima u svojim krevetima. Narednog dana smo se, još uvek polupani od svega, čuli; ja sam mu pokazivala svetleći točak koji se vidi kroz moj prozor, on je prećutno govorio sve ono što sam mislila/želela da čujem.

Četiri godine kasnije, što gluplji, što pametniji, razmenili smo poruke.

Verovao ili ne, kod mene je 27. januar… I ne znam kako sam se setila, no… danas je 4 godine od kako si tako nenormalan ušao u moj život.
I ti u moj, beše odgovor.

Nadam se da i dalje voli mog psa.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Nije mi nikada poklonio minđuše.
Ove sa fotografije sam nosila jedne noći dok smo sedeli za istim onim šankom za kojim smo se upoznali. Pričali smo o koječemu. Šetali smo nekim delovima Novog Sada. Vozali se istim onim Bulevarom po kome me je nekada tražio.
I sada se sećam koraka, držanja pod ruku, nekih gubljenja i…

i, naravno, minđuša.