Tiho noći…

baka i deda

Ove minđuše su bile kupljene u Zagrebu pre nekoliko godina. Jedini razlog zašto su povezane s ovim postom je to što sam ih nosila na ispraćaju moje bake, jedine osobe koja je uvek i bezuslovno bila na mojoj strani. Bez izuzetka.

Ne postoji osoba koja će ikada moći da mi pruži osećaj pripadnosti i sigurnosti koji je ona tako lako uspevala da raširi oko mene. Nekoliko puta mi je rekla da ne budem tužna kada ode jer joj je bilo dosta svega i želela je da napusti telo koje joj je godinama prouzrokovalo bol. Koliko god razumem njene želje i dalje postoji ta beskonačna crna rupa koju je ostavila svojim odlaskom u mom životu.

Ovo je govor koji sam pokušala da pročitam krajem juna 2019. godine kada je ono što je bila moja baka bilo u sanduku ispred mene:

Zdenka Burić rođena je 31. januara 1932. godine u Sremskoj Mitrovici, kao najstarija od troje dece u vreme kada se starijima na ulici govorilo ’ke’, u kući u kojoj se pričalo na nemačkom kada je tema bila nešto ozbiljno. Iako je detinjstvo bilo prošarano ratom, Zdenka, moja baka, imala je lepe uspomene na svoje roditelje, svoju baku, Omamu, kako ju je zvala, braću Vlatka i Mikicu, knjige koje je čitala na nemačkom, i ne tako lepe uspomene na časove matematike i svog tatu koji je uporno pokušavao da joj objasni nešto što njoj nikako nije bilo blisko.

Zato je i otišla u Beograd na studije gde je, kako je pričala, delila sobu s drugaricama, ušivala najlon čarape, učila i išla na igranke. Na jednoj je bila primećena istog momenta kada je zakoračila u salu. Zgodni momak koji je svirao balalajku jedva je dočekao kraj pesme, ostavio svoj instrument i samouvereno prišao baki pozivajući je na ples. Rekla mu je da ne pleše, što zbog činjenice da joj se to veče i nije dolazilo na igranku, što zbog lošeg glasa koji je pratio muzičare. No, ovaj je bio tvrdoglav i nije prihvatao ne kao odgovor. Verujte mi, znam ovu priču jer me je deda, pomenuti samouvereni mladić, godinama uspavljivao premotavajući je u svom sećanju. Jednom sam mu rekla da mi istu priču ponavlja već stoti put iako je baku upoznao samo jednom. Valjda ovo savršeno opisuje koliko ju je voleo.

Nakon studija, Zdenka i Miša odlaze u Bijeljinu gde je baka radila kao nastavnica nemačkog jezika. Bila je poznata po tome što je uvek pronalazila puškice s deklinacijama i gramatičkim pravilima koje su đaci pokušavali da sakriju. U Bijeljini se rodila i moja mama, Svetlana. Ubrzo su se preselili u Kruševac gde su i baka i deda dobili posao – baka kao prevodilac za nemački jezik u “Miloje Zakiću”, deda kao psiholog u “14. oktobru”. Baka je mamu pokušavala da nauči nemački. Prilično bezuspešno. Prepričavala je kako je mama nakon nekoliko sati učenja da kaže ’Bitte Brot’, sva sretna rekla ’Bitte ladju’. Baka se tada našalila da će se mama udati za nekog mornara. Nekoliko godina kasnije to se i desilo.

Nažalost, sa 36 godina baka je pala na ledu i slomila nogu. S posledicama ovog pada borila se do kraja života. Često je govorila koliko je bila zahvalna što je deda bio pun razumevanja – vozio bi je na posao, dočekivao posle istog, odlazio u nabavku, vozio je gde god da je trebalo, a da se nikada nije pobunio što neće provesti dan kako je bio isplanirao. Zdenkina i Mišina ljubav, međusobno poštovanje i razumevanje, ostali su u mom sećanju nešto kao ideal zajedničkog života.

Svoju prvu godinu života provela sam s mamom kod njih u Kruševcu dok su moji roditelji završavali fakultet. Nakon preseljenja u Novi Sad koristila sam svaki raspust da provedem kod dede i bake u Kruševcu. Iako me je deda uspavljivao svojim pričama u detinjstvu, vremenom mi je bilo interesantnije da se poveravam baki. Do poslednjeg dana ona je bila nešto kao škrinja svih mojih tajni, dešavanja, strahova i nadanja. Nikada nije osuđivala nikoga, imala je razumevanja za svakoga i beskrajno strpljenje i energiju za one koje je volela. Uporno je pokušavala da moja sestra Ana prestane da se mršti kada je vidi tražeći dedu. Uspela je nekoliko godina kasnije kada je i Ana počela da se poverava baki.

Devedesete i rat koji je divljao činio ju je nesretnom i zabrinutom za svog brata Mikicu i njegovu porodicu koji su živeli u Osijeku. Nije razumela besmisao ubijanja; verska, nacionalna, ili bilo kakva druga pripadnost nije igrala nikakvu ulogu; njoj su svi ljudi bili isti, delila ih je samo na dobre i loše. Od loših se sklanjala, a o dobrima je brinula na svoj topao, nežan i nenametljiv način.

Početkom devedesetih baka i deda su se preselili u Novi Sad. U malom stanu koji je mirisao na dom živeli su zajedno do 2009. kada je Miša preminuo. Baka je poslednjih godina živela sa Svetlanom nakon što je 2012. slomila kuk. Uživala je u vremenu provedenom sa svojim praunucima – Matejom koji je bio njen drugar jer su se zajedno igrali, i Lukom koga je zvala Smeško.

Zdenka je bila smirena i blaga. Želela je da se sve reši na lep način, razgovorom, međusobnim razumevanjem. Meni će zauvek ostati sećanje na bezgraničnu ljubav koju je pružala – od pečenja palačinki bez jaja, smišljanja raznih jela koje bi mi spremala kada sam prestala da jedem meso, preko pomaganja u nebrojenim situacijama kada su mi prilikom odrastanja falile pare za ko zna šta, a ona bi me nazvala i rekla da je pričala s dedom i da će mi dati koliko mi nedostaje, do nepogrešivog bivanja na mojoj strani. Uvek. Bez izuzetka. Bila je moja osoba, neko s kim sam uvek mogla da razgovaram i da se nikada ne osetim usamljenom. Prazninu koju je ostavila niko nikada neće moći da popuni.

Baka nas je napustila 24. juna. Volim da mislim da je zakoračila u neku salu u kojoj je igranka u toku; da ju je jedan momak koji je svirao balalajku ugledao, prepoznao iz nekog drugog života, ostavio sve, prišao joj i zamolio je za ples. I da sada negde zajedno sretni igraju tango.

One thought on “Tiho noći…

  1. ❤️

    Ana Antonijević

    On Sat, 14 Sep 2019, 20:39 Muzej Majinih djindjuva, wrote:

    > muzejmajinihdjindjuva posted: ” Ove minđuše su bile kupljene u Zagrebu pre > nekoliko godina. Jedini razlog zašto su povezane s ovim postom je to što > sam ih nosila na ispraćaju moje bake, jedine osobe koja je uvek i > bezuslovno bila na mojoj strani. Bez izuzetka. Ne postoji osoba koja ć” >

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s